O, Majko ! Velika i Divna, što prestole Carske osijavaš !
Koju studen ni vihori burni, nisu mogli ugasiti zlatnu.
Ne mogu te se nadisati Majko, nad svetinjom Očinjih moštiju,
što poreklo Hristovo svedoče,gromoglasno ćuteći kroz vreme, sabiraju roda srpskog grešnog, i daruju nestvorene dare.
Tu ustadoh iz ponora smrti, ponegovan milošću Spasenja i u ovom i onome veku.
Na uzdarju Tvog Svetog oltara, nahrani me i zadoji krepko, usinovi ljubavlju otaca, i odenu u Carsku porfiru, blagoatnim uljem pomaza me, čineći me nosiocem Duha.
Ne mogoh je nositi s' početka dok se nemir ne utiša burni, i greh tamni nagrizaše dušu, nedostojan Svetog praga Tvoga.
No, prepoznah pečata divnoga ! Što u srce i ponore bića, utka ruka Svemoćnog Vladara.
I dok carstva mnoga vekovima, ustajaše ponosito gordo, pustošoći pred sobom proleća, i sen smrtni u sebi nosiše, Ti si Majko Radost objavila !
Radost večnu u vremenom svetu, potirući zloslutne glasove, Nemanjinom hrabrošću i verom, Raspetoga Likom likujući.
Autor. Ivan Gavrilović
