Ne znam na koji način najbolje da započnem ovu priču, pa sam odlučila da krenem sa onom "čuvenom" pesmom, koja bi se danas 1000 puta vrtela na nekoj radio stanici sa željama da "bude najbolji đak". Da, jer i meni su sa tom pesmom poželeli srećan polazak u školu i ostala mi je nekako urezana u sećanju.
Sećam se pesme a sećam se i tog polaska u školu, te davne već 19... i neke. Radovala sam se polasku i jedva čekala taj dan da upoznam nove drugare i da krenem u Studenicu u školu. Mi nismo imali predškolsko kao ova današnja deca nego smo odmah morali u prvi razred. Nekoliko dana ranije išla sam sa majkom u Kraljevo da kupujem stvari za školu, znate ono: tašna, sveske, patike... I da, radna kecelja, pošto smo mi tada morali da nosimo uniformu u školu a ne kao ove današnje devojčice da idemo polugole.
Sećam se tog 1.septembra i danas. Majka me probudila mada ja nisam ni mogla da spavam od silnog uzbuđenja i izčekivanja. Spremila, obukla i krenuli smo. Iz mog sela bilo je još dvoje dece koji su tog jutra isto polazili u prvi razred. Išli smo zajedno, sećam se da smo svi ćutali osim naših roditelja koji su pričali o školi i šta nas sve očekuje i kakvi treba da budemo toga dana a i buduće. Vijugavom stazom niz šumu spustili smo se do Studenice. Išli smo peške, naravno ne kao ova današnja deca gde ih roditelji voze i ako im je škola udaljena 200 metara. Mi smo išli peške nekoliko kilometara.
Ispred škole bilo je puno dece, nikada više dece do tada nisam videla na jednom mestu. Malo me je uhvatio neki strah od toliko naroda. Ušli smo sa roditeljima u školu gde nas je dočekala učiteljica. Seli smo u školske klupe i tako je krenulo...
No, nije to moja prioritetna priča, ovo mi je poslužilo samo kao uvod za nešto što hoću sa Vama da podelim. Udata sam već nekoliko godina i ne živim u Studenici ali sam nedavno čula jednu strašnu priču u koju ne mogu da poverujem!?
DA LI JE ISTINA DA OVE GODINE SAMO JEDNO DETE POLAZI U PRVI RAZRED U ČITAVOJ STUDENICI U ŠKOLU!!!???
Činjenica koja me zaprepastila i u neku ruku veoma zabrinula??? Da li je moguće da je moja Studenica dotle došla, a došla je do dna, izgleda!? Nešto najgore što može jednom mestu da se desi je to da ostane bez dece! Da li to mesto polako izumire, a sva je prilika da je tako jer koliko vidim o Studenici više niko i ne vodi računa. Mesto koje nama struju, gde 30 godina telefonske bandere leže polomljene po livadama, gde postoji samo jedna prodavnica, gde je veza sa matičnim Kraljevom katastrofalna... Mogla bi da navodim milion ovih primera koji muče Studenicu ali to sad nije tema. O tome ću vam pisati nekom drugom prilikom.
Pre 50-ak godina po okolnim selima postojale su i četvorogodišnje škole gde je, kažu išlo i po 50 đaka. Danas, ne znam da li koja od njih i radi, ustvari da li koja od njih i postoji (da se nije srušila) jer ne radi sigurno, kad u matičnu školu kreće samo jedno prvače!?
U moje vreme bilo nas je po dva odeljenja, sećam se V1 i V2 i tako svaka generacija do osmog razreda pa onda matura u studeničkom hotelu (koji više i ne postoji i na ivici je da se sruši). Ne znam precizno ali se sećam nekih podataka da nas je bilo oko 350 učenika. Koliko danas Osnovna Škola "Stefan Nemanja" u Studenici broji đaka!? Zna li neko? Mislim da ih nema više od 100!?
A tu su sada, pored dece iz Studenice i Mlanče, i deca sa Rudna...
Plašim se da će vrlo ubrzo ovo "Stefan Nemanja" otići u zaborav i da će škola izgubiti samostalnost i ponovo biti pripojena školi u Ušću. Mada i to će biti još i dobro ako se i ne zatvori pa i ono mali dece što bude imalo bude primorano da ide u Ušće u školu, što bi bilo ravno katastrofi!?
Нема коментара:
Постави коментар