Kako se poslednjih godina zahvaljujući gramzivosti manastirske bratije naselje Studenica sistematski pretvara u nedođiš, šta se dogodilo sa hotelom i manastirskom ekonomijom, kome je teško da održava manastirsko imanje, da li je glavni poslovni poduhvat manastira štancovanje kič ikona i reciklažni centar za sveće, gde su završili manastirski kombajn i traktori, ko je kupio i zatvorio hotel, šta se desilo sa zadružnim domom, čemu služi službeni stan kraj mesne ambulante, ko iznajmljuje prostor za mesnu kancelariju, zašto se traži izmeštanje puta i od manastira pravi zabranjena zona…Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, naš stalni saradnik.
Studenica je kao nepokretno kulturno dobro pod zaštitom države od 1947. godine, od izuzetnog značaja od 1979. godine, a na listi svetske baštine nalazi se od 1986. godine. Kako zbog svog značaja, tako i zbog ugroženosti, na kompleksu ovog manastira sa prekidima se radilo od 1948. godine. Najurgentniji radovi obavljeni su od 1950. do 1963. godine pod rukovodstvom profesora Slobodana Nenadovića, kada je svim objektima produžen vek: popravljene su crkve, konaci, delimično je rekonstruisana trpezarija, a ispred nje je rekonstruisan deo trema iz 18. veka. Uređena je i porta i uklonjene ekonomske zgrade iz nje.
Tokom drugog perioda pod rukovodstvom Marije Radan Jovin pristupilo se daljim istraživanjima, obavljena su arheološka istraživanja na onim lokacijama na kojima su izvođeni konzervatorski radovi i sanirane su sve crkve i konaci, te su stvoreni komforni uslovi za život monaha. Vraćen je prvobitan izgled crkvama: nazidak sa kupole Bogorodičine crkve, nastao u 18. veku, srušen je i kupoli vraćen prvobitni izgled, rekonstruisana je i crkva svetog Nikole. U samom manastiru je dosledno sprovođena prezentacija srednjovekovnog jezgra i izgleda objekata.
Vraćen je prvobitan izgled trpezariji, a u njoj je obnovljen otkriveni mobilijar. Rekonstruisana je ulazna kula i prezentirani su nalazi zidina. Uređeni su porta i neposredna okolina, uz zasnivanje manastirske ekonomije na jednom mestu. Takođe je ustanovljeno da je manastirski kompleks sagrađen na mestu starijeg utvrđenja koje je imalo trougaone kule koje su prilikom gradnje manastira uklonjene a preko jedne od njih je sproveden Nemanjin vodovod!
Izvršena je svojevrsna rehabilitacija naselja, promenjena je namena postojećim društvenim objektima te je milicijska stanica pretvorena u ambulantu, a planinarski dom u hotel. Istovremeno je planski izgrađena infrastruktura za manastir i selo. Uređeni su riznica i biblioteka, kao i prostor za lapidarijum.
Od 1989. godine, radovi na obnovi Studenice povereni su arhitekti Slobodanu Barišiću, koji je, u skladu sa politikom familijarnosti tadašnjeg direktora Zavoda Radomira Stanića, kao dvanaestorangirani od 25 kandidata, u Republički zavod očito došao pre svega kao sin profesora Filozofskog fakulteta Franje Barišića, a ne zbog svojih profesionalnih kvaliteta. Od tada pa do danas traje razdoblje stagnacije i propadanja spomenika u studeničkom kompleksu i uništavanje njegove okoline.
Početkom devedesetih godina pojavila se ideja o gradnji novog konaka površine 3.000 kvadrata na neizgrađenoj severnoj strani manastirske porte, na mestu na kome se nekada nalazio raskošni konak sa mermernim kolonadama „Velike ćelije“. Pošto do gradnje konaka u samom manastiru ipak nije došlo, sagrađen je nakazni konak ispred njega po projektu Miladina Lukića. Što se svih radova izvedenih nakon 1986. godine, slobodno se može reći da je politika radova u manastiru postala politika ispunjavanja zahteva crkve!
Tadašnji iguman manastira Jovan Mladenović organizovao je izvođenje brojnih štetnih radova: i pored postojanja usvojenog detaljnog plana uređenja ekonomije izvršen je iskop za novu garažu, pri čemu su uništeni delovi keramičkog vodovoda iz turskog vremena. „Stručna“ komisija u prethumnom sastavu: Vojislav Korać, i Dragoslav Srejović odobrila je lokaciju na kojoj je Jovan Mladenović već otpočeo gradnju kotlarnice na potpuno pogrešnom mestu, uz same zidove manastira, a ključni argument kojim je komisija to odobrila bilo je to što se kotlarnica-krematorijum gradi van porte.
Nikome nije smetalo to što su prilikom nedozvoljenog iskopa na arheološki neispitanom terenu uništeni važni arheološki nalazi – metalurška peć iz vremena pre izgradnje Studenice, a presečen je i delom uništen prvobitan vodovod. Tek nakon završenih radova vršeni su pritisci na službu zaštite za „legalizaciju“ iskopa i dobijanje dozvole za gradnju. Ovako locirana kotlarnica izazvala je još veću štetu, jer su od dima i pepela dimnjaka iz kotlarnice-krematorijuma, koje nepovoljno strujanje vazduha usmerava ka porti, potamneli mermerni zidovi Bogorodičine crkve, a fasada Kraljeve crkve je pocrnela na mestima gde se spira i lepi rastvor pepela i gareži iz dimnjaka kotlarnice. Na ovaj način omogućeno je dalje nanošenje štete manastirskim objektima, jer će se ubrzo ukazati potreba sa sanacijom štete nastale dimom i gareži, a samim tim i potreba novih doživotnih radova saradnicima Republičkog zavoda.
Sedamnaestočlana stručna komisija Skupštine Srbije je 1991. godine, posle uvida u stanje, zabranila rad ne samo manastirske kotlarnice, već i one u hotelu, trista metara dalje. To je imalo za posledicu da je hotel po nalogu skupštinskog odbora demontirao svoje kotlove, a manastir ih je zatim otkupio da – proširi svoju kotlarnicu! Zavod na ovo nije reagovao.
Devedesetih godina ukazala se potreba za uređenjem radnih prostorija Zavoda u samom manastirskom kompleksu.
Pošto Slobodan Barišić nije bio u stanju da sam kvalitetno projektuje uređenje ovog prostora, projekat je dovršio arh. Blagota Pešić. Javnost je svojedobno bila konsternirana činjenicom da je za uređenje radnih prostorija, bolje rečeno apartmana površine 50 kvadrata, tada potrošeno 37.000 nemačkih maraka.
Radi ambijentalne dekoracije čak je sagrađen i kamin, a rustični ambijent je kompletiran krznom od mečke, koje je otac Blagote Pešića svojevremeno doneo kao trofej iz Moskve, gde je prethodno bio ambasador. Inače, uštede radi, pod ovog apartmana popločan je polomljenim nadgrobnim pločama, a takođe uštede radi prozorske niše obložene su kamenim pločama poda iz crkve svetog Nikole, koji je počupan kako bi se ugradilo – podno grejanje.
Iako se u manastirskoj porti nalaze nisko sačuvani zidovi crkve sv. Jovana, koju je bilo moguće rekonstruisati i u nju uvesti centralno grejanje, Barišić je dozvolio radove u crkvi sv. Nikole kako bi izašao u susret željama monaha. U međuvremenu je monasima crkva sv. Nikole postala previše skromna i manastir je 2002. godine otpočeo radove na uvođenju centralnog grejanja u Bogorodičinu crkvu, te su bušeni mermerni zidovi i kačeni radijatori u naosu, ali retkom pravovremenom intervencijom ovo je sprečeno.
Pošto su zbog delovanja gasova iz kotlarnice, tj. krematorijuma, plemenite mermerne fasade Bogorodičine crkve vrlo brzo potamnele od nanosa gareži, bilo je očigledno da će te nanose biti potrebno i ukloniti. Ali i to je po našem dobrom običaju učinjeno na najgori mogući način, struganjem, tako da je fasadama naneta nenadoknadiva šteta, jer je metodologija radova koji se tamo već skoro dvadeset godina izvode u svetu odavno napuštena jer se sa kamenih blokova fasade uklanja, osim naslaga prljavštine, i sama originalna polirana površina koja štiti jezgro kamena u dubini!
Iako je prostor Studenice zaštićen i od strane Zavoda za zaštitu prirode, posečene su tri velike lipe u porti, čime je uništen odbrambeni zeleni tampon koji je ublažavao dejstva vetra, kiše, dima i izduvnih gasova na zidove objekata. Na sve strane neometano se nastavljaju i građevinski radovi. Tako su bez dozvole iskopani temelji za novu garažu (iako na ekonomiji već postoji jedna), gde je za vozila predviđen sprat, dok je suteren namenjen za konzervatorsku radionicu.
Novo monaško groblje, ograđeno kamenim zidom visine dva metra, niklo je na arheološki neistraženom prostoru između južnog manastirskog zida i spratne garaže kako bi se postojeće groblje izmestilo iz prostora porte zbog gradnje novog monaškog konaka, pošto onaj van porte ne odgovara monaškom načinu života.
Kako gosti novog konaka nemaju odgovarajući parking posečena su zimzelena stabla na zelenoj površini na istočnom, pešačkom platou, koji je već pretvoren u parkiralište automobila i autobusa.
Zapadni prilaz manastiru podseća na ranč, jer je duž njega nikla prava ograda sa Divljeg zapada. Za razliku od manastira, svi korisnici prostora oko Studenice pridržavali su se davnih dogovora o održavanju svojih objekata, ozelenjavanju i uređenju, tako da su prostori oko hotela, škole i zadružnog doma doskora bili bolje održavani nego prostor samog manastira, jer služba zaštite do danas nije uspela da zabrani sve nedozvoljene graditeljske poduhvate manastirske uprave kako se ne bi zamerila crkvi. Međutim, u poslednje vreme zahvaljujući novom manastirskom igumanu Tihonu traje sistematsko uništavanje samog naselja oko manastirskog kompleksa koji iz dana u dan ostaje sve praznije i sve pustije, dok se manastir širi unedogled ne hajući pri tome ni za koga i ni zašta, osim za svoj pravoslavni talibanizam i navodnu duhovnost!
Doskora je naselje bilo puno života, nedeljom se ispred nekadašnje kafane peklo po dva praseta i dva jagnjeta, nije bilo slobodne stolice. Zadružna prodavnica bila je snabdevena maltene kao manja robna kuća snabdevena svim mogućim potrepštinama za okolno stanovništvo od igle pa do traktora a sada je sve pusto i prazno, ko ovde dođe, nema gde da sedne a sve to zahvaljujući manastirskoj bratiji i njihovoj alavosti i gramzivosti. Tako je recimo manastir po svaku cenu hteo (i uspeo) da kupi obližnji motel da bi ga odmah potom pod hitno zatvorio.
Sledilo je vraćanje stotine hektara zemlje manastiru , zemlje koja je do tada bila obrađena do poslednjeg kvadratnog centimetra a koja je od tada pretvorena u uparloženu livadu. Manastiru je država vratila objekat poznat kao Karađorđev konak, a jedini rezultat toga je činjenica da sada gradska uprava za prostoriju šefa mesne kancelarije manastiru plaća kiriju.
Naravno, manastir je kupio i studeničku zemljoradničku zadrugu a jedini rezultat te kupovine je činjenica da se više niko zadrugarstvom ne bavi, a i zadružna kafana je zatvorena a kao sećanje na davno prošlo vreme ostala je činjenica da je do restitucije imovine manastirska ekonomija bila jaka, manastir je bio temelj i podstrekač razvoja i turizma i seoskih gazdinstava. Za totalni sunovrat mesta Studenica račune bi odmah trebao da položi arhimandrit Tihon Rakićević, iguman studeničkog manastira, koji je mrtav-hladan nedavno za beogradsku „Politiku“ izjavio da je bratstvu prevashodno da se mole Bogu, a zatim i da održavaju ovaj istorijski i umetnički kompleks, te da se proces prelaska stanovništva u gradove kao da se ne može zaustaviti.
Ko se iz studeničke okoline odavno odselio, on pamti kako je onda bilo više ljudi, đaka. Sve je bilo življe i aktivnije i sada bi ti pojedini iseljenici voleli da tako bude i danas. A što to nije, oni nemaju pravo da krivi druge, niti drugi imaju pravo da krive njih za odlazak u grad. Ipak, dešava se da neko iz grada dođe da živi u brdima koja svi napuštaju. To je slučaj sa bratstvom manastira Studenice.
Oni su završili škole i došli da žive i rade u kraju koji ima sve manje stanovnika. Spremni su da ostanu ovde pa makar se svi drugi odselili. Ovde su doneli svoju kulturu i ideje. Jedna od tih ideja, koja je realizovana, jeste, primera radi, iskorišćenje obnovljivog izvora energije koji je krila reka Studenica…Sagradili smo hidrocentralu i dobijamo energiju iz obnovljivih izvora.
Imamo radionicu za izradu sveća, radi manastirski konak koji prima sve poklonike…A to što nemamo krave, a imamo ovce, zar je to tako važno. Vidite, manastiru je vraćena samo četvrtina od oko 300 hektara zemlje. Tamo gde je bio motel, tu zemlju smo uz pomoć kredita kupili, iako ju je pre 55 godina manastir poklonio za školu, a na njoj je kasnije sagrađen ugostiteljski objekat koji je u takvom stanju da nije za korišćenje. Jesmo kupili i zadružnu zgradu, od zadruge u stečaju. Ponašamo se, dakle, domaćinski, ali ovde su sveštenici obrazovani i sa određenim specijalnostima. I ne mogu, a i ne znaju, da rade ono što su ostavili oni koji su odavde otišli.
Međutim Tihonu je očito do sumeštana stalo kao do lanjskog snega o čemu najbolje govori činjenica da će uskoro u stan koji postoji kraj ambulante i koji je namenski sagrađen kao službeni stan za mesnog doktora, biti useljen i lokalni pop pošto je bratiji teško da vrši bogosluženje. Sve ovo govori o očiglednoj alavosti i gramzivosti eparhije i velika je šteta što komunizam ovde nije potrajao još koju deceniju pa da sveštenstvo i dalje deli sudbinu svog naroda a ne da ga sluđuje, pljačka i maltretira.
Studenica je brojnim posetiocima i meštanima decenijama bila primer dobra i napretka mada je vremenom do izražaja došla grandomanija crkve koja je kulminirala unazad godinu dana od kada je manastirska bulumenta predvođena Tihonom preuzela stvar u svoje ruke.
Naime, radi se o tome da se u manastirsko bratstvo nagomilala gomila lenčuga i lezilebovića koji misle da je vrhunac privređivanja štancovanje kič ikona na kvadratne metre i pravljenje kubika osvećenih sveća recikliranjem jedva načetih sveća sa gorionika.
Na žalost, gospoda monasi su toliko fini i delikatni da je za njih misaona imenica da recimo gaje krave, pošto krave treba negovati, timariti, mleko musti, siriti, seno celog leta kupiti i denuti, jer su oruđe i mašine gospoda monasi odavno uništili i prodali…A, bilo bi jako zanimljivo videti gde su sada i u kakvom stanju kombajn, traktori,vozila koje su predhodni domaćini manastira i sveta lica kupovali i godinama stvarali.
Sasvim je sigurno da se blaženopočivši raniji igumani Julijan i Platon sada uveliko prevrću u grobu kada gledaju bulumentu kvaziintelektualnih trutova koja ih je nasledila kako sistematski urnišu sve ono što su raniji igumani mukom stvarali i kućili zajedno sa svojim narodom i manastir i narodni dom da bi na kraju uz pomoć zadruge koje više nema imali petlju da dignu kredit da je kupe da bi je ugasili jer navodno remeti manastirsku svetost!
Studenički kraj je primer pogubnog uticaja manastira na okolinu. Umesto da jedan takav biser kulturne baštine bude nešto što će privući posetioce i za ljude u okolini predstavljati motiv razvoja, Studenica pod sadašnjom upravom guši sopstvenu okolinu. Uprava je koristila svoju mocě i želju ljudi da pomognu „sirotom“ manastiru, pa je o trošku društva izgrađen sadašnji ugostiteljski konak van zidova sa dvokrevetnim sobama, napravljen da bi se manastir bavio ugostiteljstvom. Onda je Uprava tražila i dobila od opštine hotel koji je izgrađen od bespovratnog kredita. Dobili hotel koji je radio i – zatvorili su ga. Onda je manastir tražio da mu se „vrati“ tzv. Karađorđev konak, čiju obnovu je finansirala opština za mesnu kancelariju, salu za venčanja, seosku biblioteku i čitaonicu. To je radilo dok ga nije manastir uzeo i – zatvorio. Biblioteka i čitaonica su iseljene. Onda je manastir uzeo kredit (čime li garantuje da će ga vratiti – hipotekom?) i kupio za male pare Zadružni dom i – zatvorio ga.
Da bi se novo stanje i planski ozvaničilo, uprava manastira je poručila od Urbanističkog zavoda u Kraljevu Plan generalne regulacije manastira, kojim je predviđeno da se jedan kilometar pre manastira i jedan kilometar posle manastira postave rampe i da se puste do centra sela i do manastira samo oni kojima uprava manastira dozvoli pristup. Svi ostali moraju da ostave kola na parkingu i da dođu peške.
Planom je predviđeno da se u drugoj fazi centar sela (pošta, prodavnica, škola) izmesti iz blizine manastira i da se vrate nazad – u planinu. Taj plan se otkupima i zatvaranjima hotela i zadružne zgrade već realizuje. Nekada je monaško bratstvo obavljalo verske obrede (sahrane, krštenja, vodice), ali su pre nekoliko godina tražili da se toga oslobode i u Studenicu je prvi put od 12. veka – došao pop. Još samo da se useli u stan lekara. Od nekadašnjih nekoliko prodavnica u centru sela, planova za otvaranje ribarnice i kasapnice, sada radi samo jedna prodavnica, gde se i hleb kupuje preko spiska.
Studenica je svoj uzlet imala u periodu pre 20-30 godina, kada je obnovljena zadružna ekonomija, planiran seoski turizam, etno selo u Poljanama, uveden minibus ka Kraljevu i Rudnom. Tada je planirana izgradnja novih prodavnica, frizerskog salona, ribnjaka, mini pivare. U školi je bilo 350 đaka. Manastir je dobijao i značajne kolekcije slika, od Koste Bradića, Milića od Mačve, Nadežde Prvulović…
Gde su te slike sada? Niko više ne dolazi, skupovi lekara i horova se ne održavaju, novo bratstvo nema nikakve kontakte sa meštanima. Ovog sadašnjeg starešinu treba da pročešlja i neki sudski organ.
Kada je odlukom komisije Skupštine Srbije zatvorena manastirska kotlarnica na ugalj, da ne bi štetila freskama i preporučeno da se koristi drugi način grejanja za manastir, školu i hotel, manastir je umesto rešenja za sva tri veća potrošača, tražio i dobio od HE Đerdap da se izgradi hidroelektrana samo za njih. Dok se đaci greju pećima, hotel je trošio mazut. Toliko što se tiče očuvanja okoline.
Sada je na redu gušenje ambulante. Studenica koja je od društvenih sredstava imala izgrađenu ambulantu i stanove za lekara i zubara, koji su živeli u Studenici i bili uvek na raspolaganju meštanima, sada je u situaciji da nema ni lekara, ni zubara. Sada možda treba da se i ambulanta „vrati“ manastiru?! Ni pošta više ne radi svaki dan.
Redovni sastanci Srpskog lekarskog društva u Studenici su prestali da se održavaju, jer im uprava manastira nije dozvolila da organizuju ručak u ugostiteljskom konaku, pa su ručak za zvanice pripremili na parkingu. I rekli – nikad više. Sada nema ni Duhovne akademije. Ljudi koji su nešto značili u kulturi srpskog naroda, više ni ne dolaze u Studenicu…
Ako je reč o brizi o narodu- starešina je insistirao, podržan sadašnjim rukovodiocem radova, da Zavod odobri eksploataciju mermera iz još davno zatvorenog majdana za nasipanje puta Ušće – Ivanjica navodeći da će od toga imati koristi Studeničani. Bilo bi lepo znati ko i kakve koristi. Sigurno je da niko od Studeničana nije imao nikakve koristi ali su zato privatni prevoznici itekako imali jer su mesecima veliki transporteri tutnjali pored manastirskih zidova dok su treštale mine u kamenolomu i grdno je naružen prilaz manastiru koji i danas zjapi jer kamenolom nije revitalizovan.
Toliko o čuvaru prirode. A, o narodu…Ovo trenutno stanje se gomila dosta godina u nazad tj.od dana kada je postavljen starešina Tihon. Čitava društvena zajednica se mora angažovati oko ovog problema, da se ne dogodi da se Manastir totalno isključi iz društvenog života, što je i cilj igumana Tihona, da li možda da se nastavi sa cirkusima i bahanalijama kao u vreme Jovana Mladenovića…
Pitanje je samo, da li će ikada ijedna od viših instanci reagovati i nešto preduzeti? Pa, zašto ne bi i crkva i manastiri plaćali porez državi na kapital koji poseduju, u okolnostima kad narod gladuje?
Oholosti kraja nema to znaju svi koji su to doživeli od strane studeničke manastirske bulumente jer dok se oni greju na struju, deca u školi na furune kao pre sto godina.
Stanislav Živkov / Magazin Tabloid
