понедељак, 30. септембар 2019.

CELO SELO JEFTINIJE OD STANA U BEOGRADU!?


Tuga: Hektar plodne zemlje oko Leskovca košta do 1.000 evra, a oko Bojnika od 40 do 100 evra, dok se kuća s okućnicom u okolini Grdelice može kupiti za 5.000 evra

Verovali ili ne, za 200.000 evra, koliko u centru Beograda košta jedan prosečan stan od 70 kvadrata, možete da kupite celo selo u blizini Leskovca, tri do četiri sela iznad Lebana ili deset do petnaest sela ispod Radan planine!

Jer dok hektar plodne zemlje u Vojvodini košta i do 10.000 evra, u selima u blizini Leskovca se kreće do 1.000, a oko Bojnika se prodaje i za 100 evra. Najskuplje oranice su u okolini Stajkovca, ali samo one „sigurne“, koje su već pod plastenicima i duplo su skuplje nego u ostalim delovima leskovačkog kraja.

- Cena obradivih površina je drastično pala. Često kupce više košta prenos kod notara nego sama zemlja koju su kupili - komentariše Ljubiša Nikolić, agent za nekretnine iz Leskovca.

Interesantno je da leskovački poljoprivrednici zemlju ne cene po kvalitetu, već po lokalitetu na kojem se nalazi.
- Tako jedan ar u naseljima Ančiki i Bobište, delu Vaskovog naselja, ili u Vinarcu, Stopanju i Sinkovcu kreće se do 100 evra. Naravno, zavisi i koja je klasa zemljišta, da li je pored reke, da li je obrađivana ili ne. Sve što je udaljenije, poput Navalina, Zagužana i sličnih lokacija, tu se ar kreće od 40 do 60 evra. Ako kupujete zemlju u Bojniku, više će da vas košta notar nego sama zemlja - tvrdi Nikolić.

I nekretnine s okućnicama u većini krajeva naše zemlje prodaju se za bagatelu. Tako, na primer, hektar zemlje u okolini Vranja košta 1.500 evra.

I pored niske cene, promet nekretnina na selu poslednjih nekoliko godina opao je za trećinu, pa se solidno očuvana kuća sa okućnicom u okolini Grdelice može kupiti za 5.000 evra. Ovo važi za kuće koje su relativno blizu glavnih saobraćajnica, dok za one u malo udaljenijim krajevima niko i ne pita. Svaka druga kuća u selima poput Dadinca, Brze i Kozara sada je napuštena i prepuštena zubu vremena.

Još niže cene su u selima pustorečkog kraja, konkretnije u selima opštine Bojnik koja gravitiraju ka Radan planini, gde srpske i lokalne vlasti decenijama najavljuju razvoj planinskog i seoskog turizma, ali sve ostaje samo na najavama.
- Sve što je vredelo od mog imanja: kuća okružena voćnjacima, njive i livade, jeste zapravo pet hektara pod šumom, koju sam tokom decenija posekao i prodao kako bih iškolovao sina i ćerku. Deca su završila fakultete, sin se odselio u inostranstvo, a ćerka u Beograd. Supruga i ja smo se preselili u Leskovac, ostarili smo, pa je sve zapustelo. Verujte, sve bih prodao za 2.000 evra samo kada bih našao kupca, ali kupaca nema - priča za Kurir Dragan Radovanović iz podradanskog sela Ivanje.

Sela su počela da propadaju krajem 60-ih godina prošlog veka naglim razvojem industrije po gradovima i otvaranjem Nemačke za srpske i turske gastarbajtere. Danas, tamo gde su bila plodna polja, rodni voćnjaci, dvorišta puna dece - raste korov.
- Sinko, ovde je bila šuma i ostaće šuma. Gledaj ono brdo gore. Pre 40 godina, to je bila golet puna stoke. Nigde hlada. A danas je to brdo puno šume, toliko velike da imam utisak da mi ulazi u kuću - priča starac, jedan od šest stanovnika sela Sekicol, gledajući na brdo Zmijin kamen preko potoka.

Izvor: Kurir

недеља, 26. мај 2019.

U SRBIJI NIKAD MANJE STANOVNIKA (VIDEO)

Trenutno na svetu živi 705 miliona ljudi starijih od 65 godina i oko 680 miliona dece do četiri godine života. Istraživanje UN pokazalo je da se životni vek stanovnika Zemlje produžio, ali i da se ne rađa dovoljno dece.

U Srbiji nikada nije živelo manje stanovnika nego danas, podaci pokazuju i to da oni nikad nisu bili stariji. Prosečna starost stanovništva je 43 godine.


"Srbija se nalazi u samom vrhu u grupi zemalja sa najstarijom starosnom strukturom stanovništva. Što se tiče podataka 2017. godine recimo udeo populacije starijih 65 i više godina u Srbiji je bio 19.63 odsto i za cela dva procentna poena je povećan u odnosu na podatak iz 2011. godine", rekla je Sanja Jankelić iz sektora za statistiku. 

Kada su brojke iz porodilišta u pitanju, u Srbiji su prošle godine rođene 64.894 bebe – samo 160 više nego pre tri godine, kada je u matične knjige rođenih upisano najmanje dece od početka 20. veka. Međutim, u polovini zemalja na svetu i dalje se ne rađa dovoljno beba da bi ta društva rasla.

"Pojedinac mora naći u sebi motiv da kroz roditeljski nagon i njegovo ostvarivanje, kroz popravljanje i lični doprinos uslovima u kojima radi, kroz veće zadovoljstvo u porodici i na radnom mestu stvori uslove da nas bude više", istakla je ministarka bez portfelja zadužena za populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović.

Podatak da se u Japanu u jednom danu kupi više pelena za stare osobe, nego za bebe, pokazuje da je ovo globalni problem. 

"Sva očekivanja demografske projekcije o kretanju stanovništva govore da će se ovaj trend starenja stanovništva nastaviti, odnosno da očekujemo i dalje kontinuirani porast udela starih od 65 i više godina", dodaje Sanja Jankelić.

Ističe da demografsko starenje stanovništva ima čitav niz društveno ekonomskih implikacija, pre svega kontinuirani porast broja penzionera.

Italija, Nemačka i Grčka vode istu bitku. Prosečna starost u ovim zemljama je 45 odnosno 46 godina. Dobar primer mogle bi da budu Irska i Island koje imaju veći udeo mlađih do 15 godina, ali i Turska gde je prosečna starost 31 godina.
Izvor: RTS

четвртак, 07. март 2019.

ŠTA RADITI SA SELOM?

Najkraći put do uništenja jedne zemlje je izumiranje sela i uništavanje agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Mnogo se samo govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji ne postoji nijedno selo. U njemu piše da su sve su to naseljena mesta, a ima ih oko 4.700?! U 86 odsto tih mesta broj stanovnika opada. Od tog broja 1.200, ili svako četvrto, je u fazi nestajanja. U 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. Zračak nade i svetlo na kraju tunela za opstanak sela i ostanak u njima vidi se u akciji „500 zadruga u 500 sela” i formiranju Nacionalnog tima za spas sela. To je i spas Srbije.



Akciju vode Ministarstvo za regionalni razvoj i Akademijski odbor za selo SANU. Od njenog pokretanja, 2017. godine, sve donedavno, osnovano je oko 350 novih zadruga. Tako je 95 zadruga dobilo blizu milijardu dinara bespovratnog novca. On će da pomogne otvaranje isto toliko malih zadružnih preduzeća. U tekstu „Ključ je u zadrugama”, objavljenom u „Pogledima” 19. februara, u delu u kojem se govori kako bi država mogla da pomogne zadrugama kroz kredite i na druge načine, omaškom sam izostavio da je to projekat dr Slavice Korać. O tome je ona govorila prilikom otvaranja Sajma opreme za voće i povrće, u Beogradu, od 13.do 16.septembra 2017. godine .

Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko-planinskih područja. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život. Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi. U njoj godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba. To je na nivou Prvog svetskog rata. A sela su nekad bila glavna baza za demografski rast.

Pet stotina sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, a u 1.000 sela nema ni prodavnice. U selima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte, u 230 ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine nema ni ambulante, a dosta sela nema ni banku ni bankomat... Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo ruralno područje. I dok nam sela nestaju i propadaju, na tržištu nezaposlenih je oko 30.000 poljoprivrednih stručnjaka.

Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto. Zahvaljujući bogu, rast u 2018. godini bio je oko 15,7 odsto. Zato sad imamo rod od blizu sedam miliona tona kukuruza i oko tri miliona tona pšenice. Viškove ćemo izvoziti i hvaliti se tim potezima. Istovremeno ćemo uvoziti žive tovljenike – oko 400.000 komada godišnje i više desetina hiljada tona mesa treće kategorije.

Na 4,1 milion hektara obradivih poljoprivrednih površina vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji je oko 1.000 dolara. Zašto nije bar 5.000 dolara? Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, a trošimo po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 tona i trošili po stanovniku 65 kilograma. Da bismo se vratili u tu prošlost kada smo iz SFRJ izvozili 54.500 tona „bebi bifa” godišnje (30.000 tona iz Srbije) potrebna je nova agrarna i socijalna reforma.










Autor: Branislav Gulan (Publicista i analitičar)


Izvor: Politika